Ah, detinjstvo… taj predivni period kada smo naivni i otvoreni, bezbrižni i spokojni, slobodoumni i nesputani, radoznali i znatiželjni… Slobodni?
Kada kažemo detinjstvo, da li imamo istu sliku u glavi, isti osećaj u srcu, ukoliko mislimo na detinjstvo onih koji su danas deca i onih koji su bili deca pre, recimo 20 ili 50 godina? Ja sam odrasla u Kragujevcu, devedesetih. Od pripremnog predškolskog (6 godina) sam išla od kuće do škole bez pratnje odraslih. Koliko dece danas znate koja u predškolsko pa čak i niže školske razrede mogu da idu sama, bez pratnje odrasle osobe?
Evo šta kažu podaci prikupljeni u gradovima Danske i Amerike (nema sumnje da je takav trend prisutan u svim razvijenijim gradovima sveta). Podaci iz 1971. govore da je tada osmoro od desetoro sedmogodišnje dece išlo samostalno u školu, dok se 1990. godine pokazuje da je taj odnos spao na manje od jednog, na svakih desetoro. Pored toga, ’71. su prosečni sedmogodišnjaci samostalno išli u posete drugarima, kao i u prodavnicu, dok ’90. tu slobodu deca ne dobijaju do desete godine. Moglo bi se reći da polako krademo od dece godine i prostore slobode.
Pokušavam da dokučim koliko to oduzimamo od detinjstva ukoliko deci ne dopuštamo da samostalno istražuju svet. Kada malo bolje razmislim moje samostalno putovanje od kuće do škole uvek je bila neka vrsta avanture, bilo da idem sama i istražujem svoje misli (koliko je priča u mojoj glavi tada ispričano jer sam bila sama, znate ono kada hodate i zaigrate se svojim mislima jer vas niko ne ometa?), istražujem naselje (i znam svakog psa na tom putu), ili idem sa društvom, upoznajemo se, sklapamo prijateljstva. Pa, baš na tom putu sam stekla drugaricu za do kraja života. Nisu to male stvari.
RIZICI I GRANICE SLOBODE
Danas deca kasnije dobijaju priliku za ovakva samostalna istraživanja i neposredna sklapanja prijateljstava. Bilo da su u vrtićima, školama, raznim sekcijama, u parkovima… uvek je tu neka odrasla osoba koja nadgleda. Sada će mnogi reći, da ali danas su deca izložena brojnim rizicima, odrasli moraju da ih štite. I to je baš ta zamka u koju su odrasli današnjice upali. Svi vidimo kako su nadzori i zaštitne mere neophodni da bi deca bila bezbedna, ali retko ko vidi šta sve deci time uskraćujemo.
O rizicima u odrastanju današnje dece i strahu koji se odomaćio u savremenom društvu možete čitati u sjajnoj knjizi (na engleskom jeziku) čiji je autor Tim Gill. Tim je samo jedan od od onih koji sebe nazivaju zagovornicima dečjih prava, koji svojim delovanjem pokušavaju da ukažu da savremeni svet ograničava prostore slobode u detinjstvu i da je preko potrebno da odrasli promisle o tome kako da deci vrate detinjstvo.
Pođimo od najčešćih razloga zbog kojih deca danas nemaju prilike da istražuju samostalno svoje okruženje, kako fizičko, tako i socijalno...
SAOBRAĆAJ I OGRANIČAVANJE SLOBODE KRETANJA
Svedoci smo da svakim danom u gradovima ima sve više automobila. Jedan od problema koji nastaje jeste nestajanje zelenih površina i dečjih igrališta jer se gradi sve više zgrada, puteva i parking mesta, a drugi problem jeste što su prostori na kojima deca provode vreme ispresecani ulicama koje ona najčešće ne mogu samostalno da pređu. Paradoksalno, roditelji širom sveta dovoze decu kolima u vrtiće, škole, igraonice, kod drugara, u park… kako deca ne bi bila izložena opasnostima od saobraćaja.
Kao posledicu imamo to da deca sve manje imaju priliku da hodaju gradom u kom žive, da ga upoznaju, istražuju, da stvaraju svoje mentalne mape, mapirajući u svojoj glavi prostore koji ih okružuju. Deca danas više imaju osećaj da su teleportovana sa jednog mesta na drugo (posebno ukoliko u toku puta gledaju u telefone, recimo).
U svetu postoje primeri malih lokalnih akcija kroz koje se ljudi bore da deci vrate tu mogućnost da upoznaju svoj grad. Jedan takav primer je inicijativa Hodajućih školskih autobusa - Walking school bus, koja postoji na Novom Zelandu i u Americi, možda i još negde. Ideja je da se angažuju koordinatori koji će decu, poput školskih autobusa, "skupljati" na putu od kuće do škole i koji će zajedno sa grupom dece pešačiti do škole. Na ovaj način deca dobijaju priliku da osvajaju grad, a ne da budu prosto dovezena sa jednog mesta na kojem provode vreme - kuća, na drugo mesto - škola.
Rizik od povreda i ograničavanje slobode istraživanja
Iako su povrede sastavni deo odrastanja i retko ko može da kaže da je kroz detinjstvo prošao a da makar nije nekada kolena poderao, odrasli imaju potrebu da decu zaštite od povređivanja jer su povrede stresne i za decu i za odrasle, neke mogu imati i ozbiljne posledice koje je opravdano da želimo da izbegnemo. Strahu od povrede pridodajte i strah od novčane kazne ukoliko se može utvrditi ko je odgovoran za prostor gde se povreda desila i eto vam opšte panike i situacije da svi preduzimamo mere koje će maksimalno umanjiti mogućnost da se dete povredi.
Kao posledicu narastanja ovog specifičnog straha danas imamo trend uređivanja svakog prostora na kom borave deca - od doma u kom žive do igrališta na kojima se igraju, prema strogim sigurnosnim standardima. Međutim, razmislite o ovome, ukoliko dečje okruženje potpuno osiguramo, tako da deca nemaju svest o opasnostima (ne vide štekere za struju, jer ste ih sakrili ili ne znaju da je padanje bolno jer ih ne puštate van mekanih podloga, recimo) kako će ona naučiti da samostalno izlaze na kraj sa situacijama koje nose rizik, da procenjuju rizike i iznalaze načine da ih prevazilaze i da se zaštite? Evo uzmimo kao ilustraciju izjavu Helle Nebelong iz Danske koja se bavi prostornim planiranjem: “Ja smatram da su bezbedna standardizovana igrališta za decu opasna... Kada je razlika između prečki na penjalicama uvek ista, dete prestaje da se koncentriše na to gde stavlja noge prilikom penjanja. Ovakvo angažovanje decu ne priprema za čvorovite i nepravilne forme sa kojima će se nužno susretati u svetu izvan igrališta.”
Kao odgovor na sve rigoroznije sigurnosne standarde koji guše duh slobodne igre zarad bezbednosti dece i sprečavanja povreda nastala su takozvana Avanturistička igrališta. Ovakva igrališta počela su da se javljaju i u Engleskoj usled uvida da su deci standardna - bezbedna igrališta dosadna i da im je potrebno kreativnije okruženje za igru, koje pruža više mogućnosti za zajedničko angažovanje dečaka i devojčica različitog uzrasta. U zemljama Ujedinjenog Kraljevstva ali i nekim drugim zemljama su tako počela nastajati avanturistička igrališta na kojima je deci dopušteno da sama kreiraju svoj prostor za igru, da prilagode okruženje svojim potrebama i mogućnostima. Deca na ovim prostorima imaju pristup neobrađenim materijalima kakvi su: drvo, pesak, voda, zemlja... ali i različitim alatima. Značajno je naglasiti da se na ovim prostorima podrazumeva boravak odraslih obučenih za podršku dečjoj igri, koji su tu kako bi deci otklanjali barijere u toku igre i reagovali u situacijama koje mogu biti opasne. Avanturistička igrališta mogu imati brojne forme i dopuštati deci različite vidove angažovanja, ali ono što je za ove prostore karakteristično jeste to što podrazumevaju dopuštanje deci da dolaze u dodir sa rizikom i sama iznalaze načine kako da prevaziđu rizike. Samo da pojasnim da avanturistička igrališta nisu ono što kod nas postoji pod nazivom avantura park (sa sigurnosnim opremama), avanturistička igrališta ne koriste sigurnosnu opremu jer se detetov odnos prema riziku gradi u realnim situacijama, dete će štititi lični oprez, a ne oprema.
”STRANGER DANGER” I OGRANIČAVANJE SLOBODE UPOZNAVANJA
Mislim da je najbolja ilustracija o čemu govorimo kada kažemo stranger danger ono čuveno: “Mama mi je rekla da ne razgovaram sa nepoznatima.” Odrasli danas imaju strah od zlonamernih ljudi (zbog slučajeva kidnapovanja ili povređivanja dece od strane odraslih), ali kako je nemoguće u masi nepoznatih ljudi identifikovati ko je zlonameran a ko nije, ovaj strah se preneo na sve nepoznate, pa se tako “stranger danger” definiše kao generalna ideja da su svi nepoznati ljudi potencijalno opasni i da treba biti na oprezu.
Posledica prezaštićivanja dece od ovog rizika jeste odvajanje sveta dece od sveta odraslih. Deca stvaraju strah od nepoznatih ljudi, a odrasli počinju da izbegavaju kontakt sa decom, kako ne bi bili optuženi da imaju nekakve loše namere. Razgovarala sam nedavno sa drugaricom čiji je tata slikar, čovek izuzetno blage naravi, deka četiri unučeta sa kojima voli da provodi vreme, kojima čita pesme Ljubivoja Ršumovića. Znate ono kada vas nečija izjava zaledi, e to se meni dogodilo kada sam čula da je taj čovek kazao da je ranije voleo da proćaska sa decom, da ih pomiluje i onda kako je stariji učinilo mu se da roditeljima to baš ne prija i prestao je to da radi jer smatra neprikladnim.
Kako prevazići ovaj razlaz svetova? Imamo toliko nepoznatih ljudi u svojim okruženjima zato što, posebno u velikim gradovima, nestaje duh zajednice. Nestaje pojam komšiluka. Kao jedan od primerera dobre prakse na polju unapređivanja kvaliteta života u gradu kroz razvijanje duha zajednice u jednom komšiluku jeste Škograd. Škograd je nastao udruživanjem tri tima koja su se pronašla u zajedničkoj želji da preispitaju odnos obrazovanja i grada i krenuli da promišljaju o ovoj temi na Ledinama. Oni danas zajedno sa decom, komšijama i osobljem OŠ "Vlada Obradović Kameni" vode razgovore, organizuju radionice u kojima razmišljaju, maštaju zajedno i rade na unapređenju komšiluka na Ledinama. Oni su pravi primer kako se gradi duh zajednice u kojoj su njeni članovi pokretači promena koje žele za sebe i svoju decu. Kroz ovakve i slične akcije deci omogućavamo da u bezbednom okruženju upoznaju svoje komšije, ljude koji ih okružuju, da od njih nešto nauče, a ne da ih se boje.
Svašta se promenilo po pitanju uslova u kojima deca odrastaju i tek će se menjati. Kada kažemo detinjstvo za decu koja žive u 2021., kakva vam je slika u glavi i kakav osećaj u srcu?