Kada bi vas neko pitao: Šta je to igra, šta biste rekli? Kojim rečima biste je opisali?

Kada držimo obuke za vaspitače ili časove sa studentima, razgovor o igri započinjemo ovim pitanjem. Bez obzira na to sa kim razgovaramo, najčešći i nezaobilaznih odgovor na pitanje jeste reč - sloboda. 

Verovatno se nećemo složiti oko definicije igre - ni naučnici se nisu složili, a raspravljaju o tome još od vremena starih Grčkih filozofa. Premali je ovaj tekst i da se usaglasimo oko toga da li je (... i ako jeste, zašto) igra važna. Pa ipak, kada kažemo igra, svi mi jednako osetimo... nešto. Bilo to nešto toplo i ušuškano, veselo i rastrčano, naivno i nostalgično, ili pak mračno i tajnovito, to nešto uvek je nešto više od nas samih i sveta u kom se nalazimo; neki beskrajni, tek naslućeni prostor pred kojim možeš samo stati i pomisliti: Ovo mora da je sloboda.

Ako ti kažem: „Sada ćemo nešto da se igramo“, slutiš već - sada ćemo da radimo nešto drugačije, uzbudljivije, nešto više od svakodnevice.

To je taj osećaj po kom jasno znaš da, šta god da radiš - ti se sada igraš; osećaj da možeš biti, činiti, otkriti i doživeti nešto više od uobičajenog, da svet može biti nešto više od uobičajenog i da te to što sada radiš upravo tamo vodi - u nešto više od sveta koji poznajemo. Neodoljivo je reći: Igra je sloboda, jer šta god da te u svetu inspiriše, muči i doziva, sigurno ćeš u tom beskrajnom prostranstvu uspeti da sretneš. Šta više, u igri ti niko neće reći da je nezrelo, opasno i besmisleno da to bocneš, gricneš, preskočiš, ukradeš mu identitet ili mu obučeš žutu haljinicu.

Sa raznih strana naučnici kažu: U tome je tajna ljudskog postojanja. Civilizacije, kulture, čoveka kao bića - u sposobnosti da naslutimo nešto više od sveta kao datog i da svojim postupcima upravo to nešto više učinimo stvarnim. U sposobnosti da se oslobodimo našeg „sada i ovde“. U slobodi da se - igramo.

Vidim klimanja glavom. Postoji nešto magično u ovoj ideji što čini da ju je tako lako prihvatiti, tako prijatno u nju verovati, tako poznato da sa sigurnošću tvrdimo da znamo. Ali da li to što „znamo“ znači da takvu igru zaista živimo...?

U vaspitno-obrazovnoj praksi ustaljen je termin „slobodna igra“, kojim se ukazuje na one igre u kojima deca mogu da rade šta hoće, sa kim hoće i na način na koji hoće. Međutim, ako postoje igre koje su „slobodne“, da li to znači da postoje i neke „igre“ koje nisu slobodne i u kojima ne možeš da radiš šta hoćeš, sa kim hoćeš i na način koji hoćeš? Igre koje su kontrolisane i zadate?

„Sada ćemo nešto da se igramo“.

I već slutiš - nešto drugačije, uzbudljivije, nešto više... A onda ti daju edukativni kviz iz matematike, ili puzle sa slikom azbuke.

Naravno, ne volimo svi iste igre, niti se svi igramo na isti način, ali verujem da većini dece splasne oduševljenje. Oni su slutili nešto više, nešto zaista novo i nepoznato - ne nešto što mi mislimo da je za njih novo i nepoznato, a čime smo mi već ovladali. Ideja o tome da je igra način na koji deca uče i da proces učenja treba zasnovati na igrovnom olako se pretvorila u igru kao „šarenu lažu“ kojom pokušavamo decu da namamimo da urade ono što mi smatramo da je neophodno učiniti. Deca će uraditi šta od njih „igra“ traži i u najvećem broju slučajeva neće se ni osećati loše pri tome, ali nema govora o onom entuzijazmu i ponešenosti beskrajem sveta koji doziva s početka ove priče. Znaju deca i sama da smo im dali da otkriju toplu vodu - a znamo i mi. Time se možemo zapitati, uz svo poštovanje prema lepršavosti forme, da li je iko u toj „igri“ zaista bio slobodan i svoj - da li se iko uopšte igrao? 

Čak i kada dođe taj trenutak „slobodne igre“, mogu li deca zaista biti šta hoće, raditi šta hoće, sa kim hoće i na način na koji hoće? Uglavnom mogu - dokle god se ponašaju pristojno. Bez buke i jurcanja, bez lomljenja i divljanja, bez ružnih reči i čudnih zvukova, da nikog ne ugroziš i ne pipaš ništa što može biti opasno. Toliko o tome da možeš biti dinosaurus. Sem toga, bili smo višestruko u prilici da čujemo da je igra način na koji deca upoznaju svet i uče kako da grade odnose sa drugima, pa nam je utoliko teže da propustimo priliku da sugerišemo neki lepši sadržaj, prefinjeniju tehniku i visoku moralnu poruku skrivenu iza navaljivanja: „Dajte i njemu neku ulogu, hoće i on da se igra sa vama“.

Sad već vidim odmahivanja glavom. Ne može „sloboda igre“ biti argument da deca izbiju sebi il’ drugome oko. Niti da kroz život prođu a da „ništa ne nauče“. I tu nailazimo na nesporazum - ne po pitanju toga da li je igra sloboda, već kakva sloboda i po čijim kriterijumima.

Sloboda nije konkretna forma - određeni stil života ili način mišljenja, niti je nešto što možeš jednom za svagda osvojiti, imati i po tome se vladati. Ništa više ni igra nije konkretna aktivnost - jurke ili lutke ili ne ljuti se čoveče, forma koja se može konačno odrediti i koju možemo ponavljati iz dana u dan. Suština slobode, kao i igre, ne leži u pitanju „Šta radiš?“, već u postavljanju pitanja „... a šta još..?“; u onoj slutnji, osećaju koji smo pomenuli na početku priče; onom svetu većem od nas samih; beskrajnom i nepoznatom - jer ga još uvek nismo stvorili.

Igra nije sloboda - ali jeste oslobađanje. Podrazumeva nekakve okvire, nekakve granice, nešto sa čim stupaš u odnos i sa čim moraš da misliš i činiš, čemu iznalaziš novi smisao i način da on funkcioniše u svetu. Zato ako želimo da „oslobodimo igru“ od didaktiziranja, predrasuda, pretpostavki i namera koje bi zakucale njene okvire i sprečile je da otvara nove puteve i pomera granice poznatog, važno je da razmišljamo o tome kako da obogatimo iskustva i doživljaje dece, a da im pri tome ne nametnemo sopstvene. Moramo razmišljati o načinima na koje mi kao ravnopravni sa decom u igri učestvujemo, ali i o iskustvima kojima decu izlažemo i fizičkim sredstvima i materijalima koje im ostavljamo na raspolaganju za promišljanje i konstruisanje nekog novog sveta. 

Ako je tajna ljudskog postojanja u slobodi da se igramo, onda suština nije u učenju pravila, ponavljanju sadržaja i navežbavanju tehnika, već u onom „ličnom pečatu“ koji im damo uvrćući ih pomalo ili izvrćući naglavačke, čineći ih svojim i novim.

U tom smislu, ni suština igračke kojom možemo osloboditi igru ne leži u pitanju „Kako ona radi?“, već: „... a šta još možeš učiniti sa njom?“