Više od dvadeset godina svog profesionalnog života provela sam radeći jedan posve specifičan i neobičan posao – toliko neobičan da on do danas nije zakonski kategorizovan ni pod jednim imenom, bez obzira na to što je odavno gotovo neizostavan deo predškolskog obrazovanja u Srbiji i što za njim i dalje postoje interesovanja i potrebe. Posve je i specifičan jer on zapravo predstavlja svojevrsnu kombinaciju dve „postojeće“ profesije – vaspitača i nastavnika stranog jezika. Reč je, dakle, o poslu koji se odnosi na oblast učenja i podučavanja stranog jezika u predškolskom obrazovanju.
Dragocenost iskustva koje sam stekla radeći sa decom u predškolskoj ustanovi meri se nezaboravnim momentima deljenja i učenja sa odraslima i decom ali i uzbudljivim procesom traganja za odgovorima na pitanja koja su svakodnevno iskrsavala u praksi.
Jedno od pitanja koje se i danas može čuti u razgovorima o učenju engleskog jezika u predškolstvu, bilo da ga vode roditelji, praktičari ili teoretičari, odnosi se na početni vokabular ili, kako ga obično laici definišu – „osnovne stvari“ koje bi dete predškolskog uzrasta moglo/trebalo da nauči. Međutim, na pitanje - šta su to osnovne stvari jednog jezika, pa i engleskog – nije tako jednostavno odgovoriti.
Da stvari ni izdaleka nisu jednostavne kada je reč o radu sa decom, te da je on uvek višeslojan, postaje jasno svakome pri prvom susretu sa grupom dece. Čak i ako se nikada niste bavili pedagoškim radom, možete da zamislite sebe ili nekog drugog sa petoro, desetoro ili petnaestoro (naravno, potpuno različite) dece koje tog dana treba da upoznate sa određenim sadržajem – recimo, na engleskom jeziku. Kako će se odvijati taj proces, a između ostalog i koji bi to vokabular bio adekvatan, zavisiće od mnogih faktora, između ostalog i od toga za koju ste se vrstu predškolskog programa učenja engleskog jezika opredelili – za akademski ili holistički. Ta dva pristupa razlikuju se, između ostalog, u predstavama koje odrasli imaju o detetu i sopstvenoj ulozi u njegovom vaspitanju i obrazovanju. Na moju opredeljenost za holistički pristup i zauzimanje kritičkog stava prema akademskom pristupu uticale su godine intenzivnog promšljanja o poslu kojim se bavim ali i intuitivne smernice koje su mi i danas, kada radim sa nešto starijom decom, i dalje od velikog značaja. U čemu se konkretno ogleda ova, za praktičare veoma važna podela, kada je reč o vokabularu, odnosno odabiru reči engleskog jezika?
Akademski pristup podrazumeva striktno propisan program sa unapred postavljenim ishodima (rezultatima) i precizno definisanim sadržajem. To je tipičan model institucionalizovanog ranog učenja stranog jezika – kroz unapred određene teme i reči, najčešće one koje se odnose na boje, brojeve, delove tela, članove porodice, životinje... Stoga, u tom pogledu, ne postoji suštinski nikakva razlika između mnogobrojnih udžbenika predviđenih za decu predškolskog uzrasta. U njima se engleski jezik uvodi upravo kroz taj, kako se često naziva „osnovni“ vokabular. Šta može da bude problematično sa ovakvom vrstom odabira? Mnogo toga! Najpre, danas praktičari dobijaju grupe u kojoj deca imaju različit stepen „znanja“ engleskog jezika. Sve ranija izloženost dece engleskom jeziku putem medija, ali i činjenica da roditelji u sve ranijem uzrastu upisuju svoju decu na časove, doveli su do toga da izvestan broj dece već zna da imenuje pojmove sa gorepomenutog spiska. Ali ne i sva deca koja se nađu u grupi! Svakom roditelju, naravno, njegovo dete je najvažnije. Praktičaru, međutim, moraju da budu važna sva deca u grupi. To onda znači da bi pri odabiru vokabulara, trebalo pronaći sadržaj i osmisliti aktivnosti koji će biti motivišući i zanimljivi i za dete koje zna da na engleskom jeziku imenuje, na primer – pet boja, petnaest životinja ili osam delova tela i za njegovog drugara iz grupe koji to ne zna. Da li je to moguće? Ja verujem da jeste i da je svakako vredno dodatnog napora. Tim pre što pred sobom imate neverovatno inspirativne „pomagače“ – samu decu, koja vam saopštavaju (verbalno i neverbalno) šta ih interesuje, šta vole a šta ne vole. Tu onda dolazimo do još jednog problema sa akademskim pristupom u odabiru vokabulara. On je zasnovan na pretpostavci da ODRASLI unapred znaju šta je to što će DECI sigurno biti zanimljivo. Stvarnost je, međutim, potpuno drugačija ali, na sreću i mnogo lepša! Baš kao u pesmi Duška Radovića Deca vole (čudne stvari, slatke stvari, smešne reči, kao što su odžačari, sutlijaši, papadaći...).
Decu, dakle, interesuje mnogo toga što ne potpada pod „osnovne stvari“, a što praktičari ne mogu unapred da znaju. Oni to mogu da saznaju dok provode vreme sa decom, razgovaraju sa njima, posmatraju ih, slušaju... Da li će ono što saznaju uzeti u obzir pri osmišljavanju aktivnosti na času engleskog jezika, zavisiće opet od opredeljenja nas odraslih. Ako se opredelimo za akademski pristup, to nam baš i neće biti od prevelike važnosti, jer u takvoj vrsti programa unapred smo odabrali reči i izraze koje smo procenili kao osnovne ili korisne stvari na engleskom jeziku. Tu nam je važno da dete nauči što više reči i izraza pri savladavanju određene lekcije (na primer, da imenuje delove lica - a mouth, a nose, ears, eyes ili da odgovori na pitanja tipa What’s your name?/How old are you?) Šta je sad ovde problematično? Pa, recimo to što deca predškolskog uzrasta ne uče lekcijski. Takva vrsta lekcijskog podučavanja engleskom jeziku biće im uvedena u prvom razredu osnovne škole, gde će, uzgred budi rečeno, učiti iste te reči i izraze. Ako deci u startu tematski ograničimo učenje engleskog jezika, ograničavamo im i mogućnost da na času istraže i saznaju mnoge druge stvari koje izlaze van okvira savladavanja „osnovnog“ vokabulara - da istraže, na primer, kako se pravi pire krompir (MASHED POTATO) iz pesme DO YOU LOVE ME? (iz poznatog filma „Prljavi ples“); čemu služi kalem iz pesme WIND THE BOBBIN UP; šta se još nalazi u krojačkoj kutiji koja nam pomaže da napravimo zavesu za sunce iz pesme YOU ARE MY SUNSHINE; kako izgleda kada se popnemo na merdevine i uzviknemo WHAT A WONDERFUL WORLD (kao što je to nekada svojim moćnim glasom otpevao Luj Armstrong); da se kokice (POPCORN) prave od kukuruza (CORN) koji se rasprsne (POP!) i da se mogu zalepiti na crtež sa loncem (POT); kako izgleda suncokret (SUNFLOWER) a kako ljutić (BUTTERCUP) čije ime nosi NIGHTBEAR iz istoimene priče; kojoj vrsti instrumenata pripada bendžo (BANJO)... Kada u tome učestvujete sa decom, lako možete da uvidite da ona radije uče i rade ono što ZA NJIH ima smisla i da im je često mnogo zabavnije da umesto na komande iz arsenala „osnovnih stvari“, poput Sit down! Stand up! ili Point to a chair! odreaguju na POSE! ili TWIRL! Zašto je to tako? Verovatno zato što se u prvom slučaju od njih očekuje samo da na ispravan način obave zadatak, a u drugom im je data prilika da svoju slobodu i maštu iskoriste za pravljenje neobičnih poza i okreta, gde nema ispravnih rešenja – sva su savršena! A verovatno i zato što deca predškolskog uzrasta još uvek žive u čudesnom svetu u kojem SVE može da bude predmet zabave i saznanja, pa i engleski jezik. Zašto im ga onda pri prvom susretu ograničavamo na „osnovni vokabular“? Uglavnom zato što pravimo analogiju sa maternjim jezikom, pa razmišljamo na sledeći način: početni vokabular stranog jezika bi trebalo ograničiti na „osnovne stvari“ jer: 1) i prve reči na maternjem jeziku pripadaju tom spisku, 2) u predškolskom uzrastu detetov rečnik uglavnom sadrži reči koje se odnose na njegovo neposredno okruženje; 3) pri odabiru vokabulara treba voditi računa da to budu reči koje su česte i mogu se upotrebiti u realnim komunikacijskim situacijama.
Međutim u ovakvom razmišljanju ispušta se iz vida činjenica da su u predškolskom uzrastu, deca na maternjem jeziku već usvojila i mnoge druge reči (spisak je predugačak!), da se one ne odnose samo na njihovo neposredno okruženje (pomislite samo na srce, san, dinosaurus, svet, Afrika, buka...) i da se ZA NJIH realne komunikacijske situacije ne svode na pitanja/odgovore tipa Koje boje je pas? Pas je žute boje. (What colour is the dog? The dog is yellow.). Njima je sasvim „realno“ i PUT THE CORN/A PINCH OF SALT IN THE POT (Stavi kukuruz/prstohvat soli u lonac.) ili I COME FROM ALABAMA (Ja sam iz Alabame), da navedem samo neke od izraza koji su se čuli i izgovarali u aktivnostima u kojima sam sa decom iz vrtića učestvovala. U dečijoj “realnosti“ nema granica ni osnovnih stvari! Pitanje je samo da li ćete onda program engleskog jezika prilagoditi dečijoj realnosti ili ćete nastojati da se deca prilagode programskoj realnosti! Ja sam uvek birala prvu opciju. Ali, to ne znači da sam kao nastavnik engleskog jezika morala samo da budem animator sa kojim će deci biti zabavno (a morala sam i to da budem), već je trebalo da vodim računa i o onome što ona uče na engleskom jeziku. Ja nemam nikakve dileme da i kroz engleski vokabular koji se ne doživljava kao „osnovni“ deca mogu da se upoznaju sa onim što jesu osnovni elementi govornog jezika, poput intonacije (npr. melodijska linija rečenice) ili izgovora (npr. glasovi koji ne postoje u maternjem jeziku, otvoreniji ili zatvoreniji vokali, diftonzi). Sasvim sam sigurna u to da su deca slušajući i izgovarajući gorenavedene reči savladavala karakteristične glasove engleskog jezika, bez obzira na to što te reči nisu bile dog, cat, one, two ili red. Isto tako, upoznala su se sa izvesnim jezičkim strukturama (npr. postavljanje pitanja (Do you..?), zapovedni način, upotreba engleskih predloga i prisvojnih prideva (in the pot, with my banjo on my knee), određeni član the, idiomi (a pinch of salt; you broke my heart), sintagme sastavljene od prideva i imenice (wonderful world, dark starry night)... A pritom su naučila i neke nove reči na maternjem jeziku (kalem/ljutić/Alabama), razgovarali o tome šta rade zvezde u slobodno vreme i zašto je svet lep, učili da je u redu reći da ti se nečiji rad sviđa ili ne sviđa (like/I don’t like), ali ne i da toj osobi kažeš ružan ti je rad, jer je ukus vrlo lična stvar.. Kada vam je sve navedeno podjednako bitno, proces učenja/podučavanja u kojem učestvujete zajedno sa decom neće biti fokusiran samo na razvijanje kompetencija na stranom jeziku kroz vokabular koji ste unapred odabrali, već ćete dobiti priliku (i deca i vi) da širite granice. Taj proces će onda biti nepredvidljiv, ali utoliko i inspirativniji – i za decu i za odrasle.