U traganju za odgovorima na pitanje kako odrasli razmišljaju kada biraju igračke koje će poklanjati deci postavile smo pitanje „na osnovu čega birate igračke“. Pored uvida da je važno da je igračka detetu zanimljiva  čule smo i odgovore koji ukazuju na to da je važno da igračka podstiče decu na razmišljanje i kreativnost, ali i da je važno da to bude igračka uz koju dete može nešto da nauči, odnosno da ona bude edukativna. Roditelji će se često opredeliti da detetu kupe edukativnu igračku jer prepoznaju značaj učenja na ranom uzrastu. Opravdano je težiti tome da dete stvori pozitivan stav prema učenju u detinjstvu, ali moramo biti oprezni da u toj našoj dobroj nameri ne ugrozimo ono što je suština igre i igračke. 

O tome šta je suština igre puno se polemiše. Sloboda je jedan intrigantan koncept kada o igri govorimo. No, hajde ipak da probamo da naglasimo oko čega se uglavnom svi slažu kada govore o igri, a to je osećaj uživanja. Uživanje je svakako nešto što se smatra neodvojivim od igre. 

U savremenom svetu u kom se veliča edukacija neretko se dešava da se igra i učenje shvataju kao suprotstavljeni pojmovi. Kao da je igra ono što se dešava kada uživamo, odnosno “odmaramo” od učenja, dok je učenje proces u kom smo “ozbiljni”. U igri dete uživa, dobro se oseća i srećno je, dok se učenje često shvata kao “mučenje”. Kada se roditeljima nameće ideja da se dete ili igra ili uči i da mu oduzimamo priliku za učenje kada previše podržavamo otvorenu igru, opredeljenje za edukativnu igračku deluje kao jednostavno rešenje problema kako da dete podržimo da uči ali i da bude srećno, oslobođeno, odnosno da uživa. 

Da bismo razumeli šta se krije iza termina edukativna igračka krenućemo od razumevanja ovog stranog, a veoma odomaćenog termina edukacija. Srpska reč najpribližnijeg značenja je obrazovanje. Nekada se pojam obrazovanja vezivao za sticanje znanja, ali 21. vek jača koncept dispozicija za učenje kao što su radoznalost, istrajnost, saradnja i odgovornost. Zbog toga se i u savremenim shvatanjima obrazovanja fokus pomera sa sticanja znanja na razvijanje dispozicija za učenje.

Pitanje odrastanja danas, u svetu ubrzanog razvoja i razmene informacija, pred nas kao roditelje, vaspitače, nastavnike stavlja velike izazove. Svi mi koji se na nekin način bavimo vaspitanjem i obrazovanjem stalno preispitujemo koncept pedagoškog potencijala – odnosno tragamo za odgovorom na pitanje kako na najbolji način da podržimo učenje i razvoj kod deteta. Pitamo se... Kakvi to sadržaji imaju pedagoški potencijal? Kakvi to prostori imaju pedagoški potencijal? Kakve to igračke imaju pedagoški potencijal? Imamo još bezbroj takvih pitanja, a sva se odnose na našu brigu o tome kako da dete na najbolji način vaspitamo, odnosno pripremimo za život... Međutim, sa ubrzanim razvojem tehnologije, stalno se menjaju i okolnosti odrastanja, pa mi danas ne znamo kako će svet izgledati i koja će zanimanja biti aktuelna kada današnja deca odrastu. Kako onda da znamo na koji način da doprinesemo njihovoj pripremi za život u budućnosti ukoliko je ta budućnost nama nepoznata?

Edukativni karakter pripisujemo svemu za šta smatramo da podstiče razvoj i učenje, pa tako na tržištu imamo „edukativne“ igračke za decu, „edukativne“ priče za decu, „edukativne“ radionice za decu… jer je prepoznato da je roditeljima edukacija izuzetno važna. 

Mora da je izazovno biti roditelj u savremenom svetu, danas kada nam sa svih strana govore su deci neophodni sadržaji i organizovane aktivnosti i to što više, na što ranijem uzrastu, jer deca moraju mnogo toga da nauče. U takvom svetu igra često ostaje skrajnuta, za igru nemamo vremena od svog učenja, a zanemarujemo da igra jeste učenje, da bez igre nema razvoja i učenja.

“Play is the highest form of research.” — Albert Einstein

Čak je i Ajnštajn isticao da je igra najviša forma istraživanja! U igri se budi radoznalost, javlja se bezbroj pitanja, rešavaju se misterije, mnoge teme postaju zanimljive i pozivaju da budu istražene. U igri je primetna istrajnost, jer zaigranost je u stvari posvećenost igri i svemu što se u njoj dešava. Saradnja je osnova za građenje zajedničke igre – svaki igrač mora da sarađuje kako se igra ne bi prekinula. Zajednička igra jača kod dece i odgovornost koju možemo prepoznati između ostalog u tome što deca u igri uvažavaju pravila, jer je to takođe uslov da se igra ne prekine. 

Hajde onda da se vratimo na pitanje šta je to edukativna igračka. Mnogi od vas sigurno su pomislili da su edukativne one igračke uz koje deca uče da čitaju, pišu, broje... Zar ne? 

A možda odgovor leži u podršci razvoju dispozicija za učenje?

Pružati podršku razvoju dispozicija za učenje znači stvarati detetu okruženje u kome će ono razvijati istrajnost, radoznalost, kreativnost, otvorenost za saradnju, odgovornost, ali i rezilijentnost, tj. otpornost na stres i izazove, te proaktivan pristup rešavanju problema.
Time deca postaju motivisana da konstantno uče i prilagođavaju se svetu koji se ubrzano menja, umesto da budu „zatrpana“ mnoštvom sadržaja i informacija od kojih će većinu zaboraviti.

Zbog potencijala koje igra ima za decu na ranom uzrastu danas je u mnogim programima predškolskog vaspitanja igri posvećena velika pažnja, a vrtići se opremaju adekvatnim igračkama kako bi se dečja igra podržala na što više načina. U našem programu predškolskog vaspitanja i obrazovanja Godine uzleta, igra se definiše na sledeći način: 

 “Igra je slobodno izabrano, samoregulisano i suštinski motivisano činjenje u kom se dete dobro oseća, aktivira sve svoje potencijale i prevazilazi svoje granice.”

 

Postoje brojni načini kako da se u vrtiću podrži igra opisana u datoj definiciji a jedan od načina je unošenje provokativnih materijala koji će decu pozivati na igru i istraživanje i koji će biti dovoljno inspirativni kako bi se igra nastavljala i razvijala, otvarala što više prilika za isprobavanje, unošenje novih ideja, testiranje svojih i tuđih zamisli, zajedničko promišljanje, pregovaranje… i još mnogo, mnogo toga jer potencijale igre je teško sagledati, a još teže rečima opisati.