Tekst koji se nalazi pred vama pisan je za vrlo lične potrebe, jednog kišnog jesenjeg dana, bez ikakvog plana i reda, samo u naletu vrtloga misli, emocija i potrebe da sa bliskim ljudima podelim priču o Andramoljama. Njihove rekacije podstakle su me da se ovaj tekst nađe i na sajtu, simbolično kao moj prvi tekst na našem blogu. Veći deo teksta je nastao par dana nakon što smo krajem 2020. snimali video o Andramoljama, u kome sam prvi put od 2017. kada se rodila ideja stala pred kamere i nešto rekla o njima. Onima koji me dobro poznaju ne moram pominjati koliko mi je bilo neprijatno. Veoma je čudan osećaj kada u nešto duboko veruješ a istovremeno se užasno bojiš da to podeliš sa svetom, jer stalno sumnjaš da li je to što radiš dovoljno dobro, dovoljno vredno, dovoljno važno...
E zbog toga je nastala ova priča, kao veliki iskorak napred u pravcu prevazilaženja ličnih barijera.
Misterija u obliku kovčega sa blagom
Andramolje su deo mene već par godina, nešto što me okupira i kada treba i kada ne treba, zbog čega umem u pola noći da se probudim ako mi se upalila neka lampica i da uopšte više i ne zaspim od uzbiđenja jer jedva čekam da ujutru ostatku ekipe javim da sam našla rešenje za neki problem koji nam se preprečio na putu razvoja naše priče.
Nevažno što me već ujutru neretko moje devojke otrezne da ne može to baš tako kako sam zamislila, taj osećaj koji imam kad se upali lampica je jednako snažan svaki put.
Desile su se tako bezazleno. Istraživala sam kako se u radu sa decom kao provokacija koriste neke vrste alternativnih igračaka (open-ended toys i loose parts) o kojima se u Srbiji govori tek u krugovima predškolaca. Onda sam krenula da se igram sa sinom (koji je tada imao 3,5 god) tako što sam mu "delove" prirode (grančice, lišće, kestenje, kamenčiće, školjke, kućice puževa...) pakovala u kutiju i stavljala na sto pretvarajući se da ne znam šta je to i čemu služi, čekajući njegovu reakciju.
Onako naivno i neiskusno sam uz to stavila i lupu, misleći da će krenuti da istražuje teksture, oblike, sastav (klasična početnička greška nekoga ko želi da podrži otvorenu igru, a kreće sa skrivenim, neosvešćenim ubeđenjem da ipak mi odrasli znamo čemu to što nudimo deci služi). Sreća, on se nije upecao na moje početničke promašaje i krenuo putem biologa-istraživača, već mi je rekao: "Mama, ovo je neka misterija! Ja mislim da je ovo kovčeg da blagom!" I narednih par dana me terao da krijemo naš kovčeg sa blagom, pa crtamo mape da nađemo put do onoga što smo sami sakrili, pa opet u krug...
Ja sam to oduševljeno prepričavala mojoj koleginici Vanji (profesor engleskog jezika koja ima srce, dušu, glavu i ruke jednog velikog predškolca), zarazila je pričom o značaju podrške nestrukturiranoj igri, igri nedovršenim igračkama, krenule smo zajedno da čitamo o tome, da istražujemo, smišljamo nove provokacije za našu decu...
Puni džepovi Andramolja
Sećam se jednog njenog poziva u kome mi ushićeno kaže: "Milijana, imam ime za te tvoje grančice, školjke i šišarke - ANDRAMOLJE!"
"Andramolje???"
"Da! Andramolje kao sitnice koje nemaju neku materijalnu vrednost, ali imaju veliko značenje za onoga kome pripadaju."
Tačno... Andramolje... Evo već par godina od tada moj sin školjke i druge stvari iz prirode zove "andramolje" i odlaže ih u naš "kovčeg sa blagom".
To je meni tada bio kao neki mali porodični projekat u kome uživam sa svojim sinom.
A onda sam naletela na literaturu koja govori o odrastanju u savremenom svetu pretrpanom plastičnim, gotovim igračkama, o građenju konzumerističkog odnosa prema svetu koji mi odrasli kod dece podržavamo od najranijeg uzrasta kupujući im tone igračaka koje im pričinjavaju samo trenutno zadovoljstvo, o visini plate i uslovima rada u industriji igračaka u zemljama jeftine radne snage (gde se prave gotovo sve igračke na svetu). Čitam i steže me nešto oko srca jer se okrećem oko sebe i shvatam da nam je stan prepun upravo onoga za šta sam kao pedagog već izvesno vreme svesna da je besmisleno kupovati, ali kao mama to očigledno nisam bila osvestila.
Zovem Vanju i delim ovu moju zabrinutost sa njom, diskutujemo dugo i u tom razgovoru nekako krene da se pali prva od milion lampica u naredne 4 godine - hajdemo da to promenimo! Hajdemo da nešto uradimo po tom pitanju! Roditelji nisu krivi, oni misle da nemaju alternativu! Njima prodavci igračaka govore da je dobro kupiti neku igračku jer će onda mame moći duže da piju kafu na miru. I onda mame misle da je to merilo dobre igračke. Nisu mame krive. Mi smo!
I tako nas dve ushićene, razigrane, nasmejane krećemo vrlo naivno da istražujemo kako sad mi da pokrenemo priču o važnosti igre prirodnim, nestrukturiranim materijalima.
Iskorak
Neću zaboraviti dan kada smo nas dve otišle na sastanak sa direktorom Insituta za standardizaciju i predstavnicom sektora za standarde u oblasti igračaka. Mogu samo da zamislim koliko smo im delovale najblaže rečeno čudno kada smo donele kutiju grančica, kestenja i lišća i pitale - kako da ove materijale sertifikujemo pod "igračke"?
Oni su nama objašnjavali da je nemoguće da se sertifikuje nešto što je iz prirode, gotovo neobrađeno, mi njima da nije normalno da sertifikat dobije kineska igračka od plastike koja se neće razgraditi narednih 5000 godina, a da šišarka ne može, oni nama da sve to razumeju ali da standard za prirodne materijale ne postoji, ali da eto mogle bismo mi da pokrenemo tu inicijativu da se on uvede...
Toliko hrabre nismo bile.
Mislile smo da je to nepremostiva prepreka i prestale da maštamo neko vreme.
A onda sam upoznala Mariju Kojić, dizajnera nameštaja koja je upravo pisala svoj master rad na temu nameštaja za vrtiće i tražila pedagoga za intervju.
Jasno vam je da se u tom razgovoru upalila druga lampica. Pa treća, pa peta...
Marija nam je svojim pristupom u dizajnu otvorila vidike da je važano da ne narušimo igrovni obrazac, a da forma kojom to podržavamo može da se menja.
Krećemo u avanturu stvaranja forme Andramolja... Isprobavamo, sve što unesemo kao ideju vodi ka nečemu ili već viđenom ili nečemu što ipak definiše okvire igre. Nismo se dovoljno opustile, još uvek naše ideje nadvladavaju naša iskustva oblikovana u krutom sistemu.
Utom se moja sušta suprotnost i srodna duša istovremeno - Marija Malović vraća sa puta i prepričava nam kako je u Minhenu u muzeju videla zid sa rupama kroz koji deca mogu svašta da provlače....
Pali se lampica.... Rupice, provlačenje, klinovi, dodaj teksture kaže Marija Kojić... Dodaj dinamiku, oblike.... Crtaj, žvrljaj, meri, probaj.... Još uvek čuvam veliku svesku punu prvih skica Andramolja.
Za moj rođendan na poklon od Marije Kojić dobijam prvi logo Andramolja. Za isti rođendan Vanja i ja odlazimo kod stolara da preuzmemo prvi prototip. Skakale smo u radionici od sreće i uzbuđenja.
Potreba da menjamo svet
Reakcije naše dece, pa muževa, pa dece iz komšiluka, pa prijatelja... Sve nas to vuče da tragamo dalje. Ali mi bismo samo da roditelje ohrabrimo da podrže i podstiču igru bez pravila. Ne bismo da postanemo prodavci igračaka.
Onda se desio jedan razgovor u kome smo shvatile da su možda baš igračke način, sredstvo, put kojim možemo doći do srca i glave onih za koje želimo da nas čuju.
Želimo da menjamo okolnosti u kojima deca odrastaju? Želimo da podstaknemo roditelje da se zapitaju da li čine dobre izbore kada decu okružuju mnoštvom igračaka koje pričinjavaju samo trenutno zadovoljstvo? Želimo da se svi zajedno zapitamo kako naše izbore oblikuju marketinški uticaji kojima smo okruženi? I šta se krije iza njih.
Na sva ova i mnoga druga pitanja mislile smo da smo smislile sjajan plan - igračkom (Andramoljama) postajemo vidljive široj zajednici i otvaramo sebi prostor za problematizovanje upravo tržišta igračaka.
Bile smo tako ponosne na naš plan. Ali nismo ni bile svesne u šta se upuštamo. Jer kroz naša uverenja o značaju podrške otvorenoj igri reflektovala su se i naša uverenja o značaju očuvanja planete, o značaju doprinosa razvoju zajednice.
Želimo igračku od prirodnih materijala.
Da li je onda u redu da posečemo neko stablo da bismo je napravili? Nekoliko meseci smo tragale za materijalom koji potiče iz održivih šuma i koji je potpuno ekološki. Na kraju smo imale i konsultacije na Šumarskom fakultetu na tu temu. Bile smo prve koje su u Srbiju uvezle šper specijalno pravljen za igračke (znamo to, jer su nam dobavljači objasnili zbog čega nemaju šifru pod kojom bi nam izdali račun).
Ako ćemo praviti igračku potreban nam je stolar. Potreban nam je neko da nam napravi kutije, odštampa etikete. Ljudi iz biznisa bi verovatno rekli da smo lude (a i same vidimo da jesmo), ali nama je glavni kriterijum za izbor saradnika bio da i taj neko u svojoj oblasti želi da napravi promenu i da u svom poslu bude društveno odgovoran.
Za sve naše visoke standarde potrebna su i velika sredstva da bismo ih ispunile. Mi ulažemo gotovo svu našu ušteđevinu ali to nije dovoljno da se pokrene ovako velika stvar u kojoj ne želiš ništa da prepustiš slučaju.
Bojažljivo se prijavljujemo na konkirs Zelene ideje, pozivaju nas u uži izbor, na edukaciji vidimo da im se oči cakle kad pričamo o Andramoljama, izgleda da smo prepoznale važan problem, izgleda da radimo pravu stvar. Prva nagrada! 5000 dolara za razvoj Andramolja! Ovo mislim da nikome nisam rekla ali u trenutku kada su mi dodeljivali nagradu ja sam imala takvo strujanje u glavi da sam čula 10 aviona i ništa više. Toliko mi(nam) je bilo važno!
U narednim mesecima prvo deluje sve lakše - sredstva imamo, podršku imamo, sad samo treba stvarati Andramolje. Samo. Kakav danak neiskustvu. Od tada je prošlo skoro dve godine a mi i dalje uspostavljamo kontrolu kvaliteta u proizvodnji.
U prethodnih godinu ipo dana smo nas 4 doživele toliko toga da je neprepričljivo u odnosu na sve prethodno napisano. Desio nam se život u njegovim najneverovatnijim oblicima. Od prelepih do preteških. Imale smo padova toliko da smo na smenu bodrile jedna drugu da će proći i da nije vredno odustajanja. Andramolje više nisu bile samo deo naših glava i našeg srca, sad počinju da oživljavaju u rukama naših saradnika, a to nisu naše ruke i to nas plaši.
Učimo se strpljenju.
Učimo se toleranciji.
Učimo se poverenju.
Učimo da kažemo "Ne", "ovo nije u redu", "ovo mi ne prija".
Učimo da Andramolje imaju cenu.
Da moraju imati cenu da bi bile održive.
I lagala bih vas kada bih vam rekla da su one visokoprofitabilan proizvod. Nisu ni blizu toga. Ali bilansi stanja i bilansi uspeha koje prepoznaje Agencija za privredne registre ne mogu se meriti sa bilansima naših licnih doživljaja uspeha u odnosu na početak ove priče.
Od prve ideje do danas naš kovčeg sa blagom se samo punio “andramoljama” koje za nas imaju neprocenljivu vrednost.
Andramolje su nagradjene priznanjem Dobra igracka kao jedna od 2 najbolje igračke 2019. godine.
Ušle su u mnoge domove, par vrtića i jednu biblioteku.
Otvorile nam vrata za učešće u nekim programima i edukacijama u kojima nismo ni maštale da mozemo učestvovati.
Povezale nas sa ljudima koji su veliki stručnjaci u različitim oblastima, koji su bili spremni da sa nama dele svoje znanje i iskustvo jer im se dopalo to što radimo.
Od lupanja srca u finalu Zelenih ideja 2019. godine dovele nas do lupanja srca zbog poziva da budemo deo žirija Zelenih ideja 2021. godine.
I meni lično najvažnije, najvrednije i najbliže srcu - moji profesori od kojih sam o igri i igračkama učila prepoznali su da je to što radimo vredno za predškolstvo, te su Andramolje postale tema moje doktorske disertacije i od početno malog porodičnog projekta prerasle u projekat života.
A video sa početka priče koji me je isprovocirao da sve ovo napišem čeka pravi trenutak da bude objavljen. On je deo crowdfunding kampanje koju pripremamo, a kojom bismo prevazišle neke prepreke u proizvodnji zbog kojih Andramolje još uvek nisu spremne za izvoz u strane zemlje.
Ukoliko vas je ova prča “držala” do kraja nadam se da sam na vas prenela i delić emocije koja nas “vozi” u ovom našem projektu. A ukoliko biste voleli da podržite da se ova naša priča dalje razvija pišite nam da zajedno menjamo svet.