Šume koje nestaju, mora sa sve manje života i sve više plastike, reke u cevima, vazduh koji možemo da omirišemo i vidimo, voda koju ne smemo da pijemo, biljne i životinjske vrste kojih je sve manje… Kako smo tako olako protraćili ono što nije naše? Koliki je naš udeo u tome, i da li je svako od nas uradio onoliko koliko je mogao da zaustavi ovaj neslavni tok?
Udaljili smo se od prirode i tome nesvesno počeli da učimo i decu. Otuđili smo se od nas samih, od dece u nama, od slobode koja nam je rođenjem data, od nesputanosti i spontanosti, zarobljeni u sopstvenim strahovima, moranjima, normama.
Kada ste poslednji put bili istinski slobodni? Istrčali sa decom na kišu, dozvoli im da bosa gacaju po baricama, da se igraju zemljom, valjaju po travi, grle drveće? Kada ste poslednji put zajedno slušali cvrčke, gledali nebo, poljubili cvet, kamen, stali na tren, oslušnuli tišinu? Ako su ovo primeri nakon kojih pomislite da nešto nije uredu sa autorkom ovog teksta, budite sigurni da ste se dobrano odrodili od sebe.
Ako svom detetu stalno branite slobodu pokreta i uživanja u prirodi, jer vam je važnije da se ne isprlja ili ne pocepa, ako izbegavate šumu i livadu jer ste u stalnom strahu od krpelja, ujeda komarca, pčele, ili ne daj bože ose, prenećete na njega iste strahove, ubeđenja i moranja, i uskratićete mu čitavo bogatstvo osećaja koje je moglo doživeti. Deca današnjice se plaše buba, mahnito mlataraju rukama ako se u blizini pojavi pčela, biljke ne primećuju u svom okruženju, a o prepoznavanju drveća je izlišno i govoriti. Potom licemerno od te iste dece očekujemo da imaju svest o tome kako je važno očuvati prirodu, onu koju oni ne doživljavaju kao svoju, već kao stalni izvor mogućih neprijatnosti.
Radi proučavanja dečje svesti o ekologiji, autori Hoze Koraliza i Silvija Kolado iz Madrida, su u časopisu „Papeles del psihologo” objavili rad o eksperimentu izvedenom u četiri različite grupe dece u toku leta: u gradskom parku, u prirodi, sa edukativnim programom o značaju ekologije i bez ovog edukativnog programa. Rezultati su potvrdili ono što svi znamo - što su deca više izložena prirodi, lakše stiču svest i odgovornost o očuvanju životne sredine.
Kažu da će deca rođena u 21. veku imati posebno visok nivo ekološke svesti. Moguće je da će ekološka kataklizma pred kojom smo, promeniti dosadašnji tok u kome smo navikli da nam je bliskiji asfalt od trave i zemlje, a životinje u zoo vrtu prirodniji prizor od onih u divljini. Možda ćemo doživeti obrnuti proces, u kome će deca dominantno učiti nas, a ne mi njih.
Vrednosti drvenih naroda nose mudrost i ljubav prema Zemlji i upravo u njima leži rešenje kako da je sačuvamo. Da li možete da zamislite da ijedan političar bilo gde u svetu, iskreno i sa takvom ljubavlju govori o Zemlji kao što je govorio indijanski poglavica Sijetl? “Svaka svetlucava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka izmaglica u mračnim šumama i svaka buba, sveti su u tradiciji i svesti moga naroda. Mirisne trave su naše sestre. Jelen, konj, veliki orao – svi oni su naša braća. Stenoviti vrhovi, rosa u travi, beskrajne prerije i čovek – svi pripadaju istoj prodici. Žubor vode je glas oca mog oca. Reke su naše sestre. Sve što je živo deli isti dah – životinje, drveće, ljudi. Sve stvari su povezane. Sve što pogađa zemlju, pogađa i zemljine sinove. Ako čovek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. Mi znamo: zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji. Mi to znamo. Sve je povezano kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Čovek ne tka tkivo života, mi smo samo jedna nit u tkanju. Šta god da čini tkanju čini i sebi samom. Jer mi volimo zemlju kao što novorođenče voli svaki otkucaj majčinog srca.”
Možda ne možemo imati tako visoku svest o Zemlji kakvu su imali Indijanci, ali za početak, pokušajmo da se vratimo sebi. Deca će nas sama slediti na tom putu, u kome ćemo zajedno uživati i mi i oni. Dopustimo sebi slobodu, zarad nas samih i sveta koji ostavljamo deci u nasleđe.
