Pedagoška perspektiva: prostori susretanja teorije i prakse

 

Za tim koji stoji iza Andramolja kažemo da je mali ženski tim, lično i profesionalno inspirisan decom. Da pojasnim najpre šta to za mene znači. Sa jedne strane lično mi prija društvo dece, jer su odnosi koje deca grade iskreni - ona ne umeju da foliraju da im se sviđate. Volim i njihovu originalnost i iskrenu radoznalost. Sa druge strane, profesija pedagoga koju sam odabrala omogućila mi je da o deci i odrastanju puno istražujem i otkrivam taj magični svet detinjstva pa mi je uvek uživanje da u njega uplovim.

Često čujem opaske poput “ma, videćeš ti kada budeš roditelj, sve te teorije koje znaš padaju u vodu” i mogu vam reći da i dalje ne mislim da je baš tako. U timu imamo dve mame, koje dokazuju da je moguće živeti u skladu sa svim tim “našim” lepim teorijama o podršci, slušanju i razumevanju. Iskoristiću dve priče da pokušam da odbranim svoju tvrdnju. Prvu sam čula pre nekoliko godina od jedne od mama iz našeg tima. Druga je moja lična i ilustruje kako je prva priča učinila da se duboko zamislim i uticala na način na koji i sama gradim odnose sa decom koju poznajem.

 

Podrška nije prezaštićivanje

Teorije kažu da dete mora da se oseća sigurno, da bi moglo da istražuje, ovladava novim sposobnostima, razvija se i uči. Najpre bih istakla da sigurno nije isto što i prezaštićeno. Teoretičari savetuju nemojte detetu nametati pomoć kada ono nema potrebu za tim - kada može i želi da nešto savlada samostalno, ali budite tu kada zapravo traži pomoć - to je podrška.

A kako da znamo kada je pomoć potrebna? Evo jedne priče o tome…

Vujke ima 3 godine. Do tada je već dokazao da je spretan i da voli da istražuje nove mogućnosti za isprobavanje svoje spretnosti. Nakon što je prohodao uživao je u hodanju po ivici kreveta - po širokom naslonu na ugaonoj garnituri. Jednog dana je smislio plan da sa te ivice skoči na sto. Pored njega je njegova mama koja je svesna da on može da se povredi ukoliko nespretno skoči. U njenoj glavi već su se odvile sve moguće nesrećne scene koje se mogu desiti, njeno srce strepi.

Koliko vas bi u ovoj situaciji uzviknulo “ne” ili objasnilo detetu da to nije dobra ideja? Lakše je zaustaviti takvu akciju, smiriti našu uznemirenost razmišljanjima o potencijalnim posledicama, zar ne? Kada se donosi odluka o tome da li je neka akcija dozvoljena ili nije, odrasli imaju moć i ako odlučimo da zabranimo skakanje sa ivice kreveta na sto, mi to možemo. Sa druge strane, ukoliko se dete ne slaže sa takvom odlukom ono često nema moć da nametne svoju odluku jer se smatra da odrasli zaju bolje.

Primećujete li borbu između majčinske potrebe da dete zaštiti i smiri svoj nemir koji izaziva rizik i detetove potrebe da istražuje, da nauči nešto novo? U tom trenutku Vujketova mama, koja svakako najbolje zna da njen sin jeste spretan, stišava svoj primarni, majčinski, zaštitnički instikt jer želi da ga ohrabri i ne želi da mu oduzme šansu da proba nešto novo, oseti ponos zbog uspeha, ispuni svoju potrebu za eksperimentisanjem

 

Vujke kreće u akciju, ali se dešava to da se uplašio i traži od mame da mu da ruku. U želji da ga podrži i ohrabri mama mu kaže “hajde, ja verujem da ti to možeš”, nakon čega on odgovara “i ja verujem, ali se plašim”. Pogađate rasplet. Vujke je samo jednom skočio držeći mamu za ruku - toliko mu je bilo potrebno da sagleda situaciju, odmeri razdaljinu i shvati kako da izvede skok ispravno i svaki naredni put je skok izveo samostalno. 

 

Bez eksperimentisanja nema razvoja i učenja

 

Jedna važna teorija - razvojna teorija Lava Vigotskog, na koju se mnoge savremene teorije oslanjaju i dopunjavaju je nas uči o pokretačima dečjeg razvoja i učenja. Ova teorija kaže da zadaci kojima je dete već ovladalo najčešće nisu oni koji pokreću razvoj već razvoj pokreću oni zadaci koji su kompleksniji od savladanih a opet savladivi - oni koji se nalaze u zoni narednog razvoja. Ono što dete danas može iz vašu pomoć sutra će moći samo. Da bismo znali šta predstavlja zonu narednog razvoja moramo da poznajemo dete, da razumemo njegova/njena interesovanja, aktivno slušamo šta nam govore i poznajemo njegova/njena iskustva

A kako da znamo šta je dovoljno izazovno a opet savladivo? Evo jedne priče o tome… 

Sofi ima 2.5 godina. Možete je čuti kako u igri sa figuricama druge bodri sa “možeš ti to”, jer je to čula u crtaću. Došla je u posetu i izašle smo na krov zgrade koji ima limenu krovnu konstrukciju, koja je na svom najvišem delu visoka oko 3 metra. Limena krovna konstrukcija deci koja žive u toj zgradi zanimljiva je za penjanje i spuštanje, poput velikog tobogana. 

Ukoliko im dozvolimo, deca mogu da vide ceo svet kao jedno veliko igralište. Pa tako ivica ugaone garniture može biti deo poligon, a limeni krov može biti tobogan. Podržati dečje pravo na igru znači omogućiti im da se nesputano igraju, a to znači da je igri mesto svuda a ne samo na igralištima i u igraonicama. 

Tog dana nije bilo druge dece od koje bi Sofi videla da je moguće uspeti se do vrha. Ja razumem da je Sofiji krovna konstrukcija privlačna jer je nedavno savladala spuštanje sa tobogana na igralištima, ali ovde nema merdevina uz koje može da se uspenje. Popnem se na konstrukciju, da joj pokažem da je moguće po njoj hodati - nije mnogo strma, a patike se lepe za lim. 

Ovo je trenutak u kojoj se dve priče prepliću. Primećujem da Sofija oprezno istražuje mogućnosti, da li mora da se pridržava, koliko se visoko nalazi, da li postoji rizik da prokliza i padne… Tada jedan deo mene govori da je uhvatim za ruku, ili da je pridržim, ali ona to nije tražila i ja samo nastavljam da je posmatram, spremna da pomognem, kada za to dođe trenutak.

“Daj mi ruku” - to je taj momenat. Da bi se uspela do vrha traži da joj dam ruku i onda zajedno odemo skroz do vrha, ona hrabro pogleda koliko je visoko, ali ne plaši se - tu je moja ruka. Zatim pušta ruku. U tom trenutku ja sam svesna da smo na velikoj visini, verujem da ima i onih koji ne bi puštali ruku (što je sigurno - sigurno je?). Ali ja znam da je ona spretna i oprezna (a sve i da se slučajno oklizne, ja sam u prirpravnosti da je zadržim, samo joj ne dajem signal da sam u pripravnosti, kao što ni Vujketu mama nije pokazala da je uplašena, već pokazujem da sam opuštena i da joj verujem i ona veruje u svoju spretnost). Možeš ti to. Spušta se na stomak, jer je naučila na toboganu da je tako najudobnije spuštanje i naravno odmah nakon spuštanja ponavlja sve, svaki put sve samostalnije, do trenutka dok ja nisam samo išla pored nje, a ona je sve mogla sama. 

 

Verujem da će biti i onih koji bi rekli da sto u kući ne služi da bi se po njemu skakalo ili da krov ne služi da bi se po njemu hodalo, ali ko to određuje? Odrasli su odredili namenu svemu, polazeći iz perspektive odraslih - šta to nama ima smisla, ali nekada bi bilo dobro taj smisao preispitati, a posebno kada različite namene nisu u konfliktu jedna sa drugom. Šta to znači? Pa, ukoliko je sto na koji dete želi da skoči dovoljno čvrst da se neće oštetiti i neće ugroziti bezbednost deteta zbog čega bi akcija skakanja bila zabranjena onda kada se sto ne koristi u druge svrhe? Ukoliko je konstrukcija krova dovoljno čvrsta da se hodanjem po njemu ne dešava šteta i još je dovoljno pogodna za spuštanje, poput toboana, a ne stvara se ni buka koja bi nekome smetala, zbog čega krov ne bi bio tobogan? Ovakva pitanja vredi sebi postaviti u trenucima kada odlučujemo da li ćemo detetu omogućiti da se upusti u neku avanturu, jer su raznovrsna iskustva i upravo takve avanture snažni pokretači ravoja i učenja u detinjstvu.

 

Neki će se sada zapitati da li ohrabrivanjem ovakvih akcija dete postaje “nevaspitano”, odnosno da li to znači da će otići u goste i skakati po stolovima? To naravno nije posledica ovakvog odnosa sa detetom. Da pojasnim… Dete se najsigurnije oseća u svom domu, zbog toga je upravo to mesto gde se može slobodno istraživati. U domu važe jedna pravila, ona oko kojih su se ukućani dogovorili. Ukoliko imamo zdrav odnos sa detetom, ono će umeti da uskladi svoje ponašanje u odnosu na različita okruženja u kojima se nalazi. Primera radi, Vujke nikada nije hodao po ivici tuđeg kreveta, niti skakao na sto kada nije u svom stanu.